Svima je jasno da ćemo biti usamljeni ako smo izdvojeni od ljudi i društvenog života. Čovek je društveno biće, a naš mozak se kroz istoriju, još od pećinskog čoveka, adaptirao da društvene veze budu praktično i oslonac za preživljavanje.
Društvene mreže nas ubacuju u drugu vrstu mreže, u mrežu izolacije. Pogotovo usled covid pandemije, još smo se više „ušuškali“ u svoje stanove, kuće i sve ređe imamo socijalne kontakte uživo. Izolacija vodi ka osećanju usamljenosti, očaju čak i do depresije. Predugo ostavljeni sami sa svojim mislima postajemo sebi najgori kritičar, a taj unutrašnji kritičar se sladi usamljenošću i podstiče nas da izbegavamo druge i da se sve više povlačimo. Kako? Tako što ćemo početi negativan proces zaključivanja da smo odbačeni, nevoljeni, da nismo dovoljno vredni da budemo deo društva, da nas odjednom niko ni ne zove telefonom.
Prekinimo usamljenost, promenimo našu ličnu realnost i poboljšajmo sebe, okolnosti oko sebe i odnose sa ljudima. Budimo dobro i budimo odgovorni prema sebi.
