Oznaka: priče iz života

Život je definitivno satkan od  neizvesnosti. Možemo li partneru garantovati ljubav do kraja života? Možemo li garantovati da nećemo pogrešiti, da nećemo nekog povrediti, da se nećemo razboleti ili da se neće desiti neka katastrofa? Možemo li kroz šumu proći a da ne čujemo šuštanje lišća, da ne vidimo poneku divlju životinju, da se ne uplašimo? A možemo li doživeti sklad sa prirodom, probijanje svetlosti kroz krošnje, videti lane, svežinu vazduha ako ne prođemo nikad kroz nju?

Mnogima od nas je važno da nam neko garantuje sigurnost, to nas može dovesti u stanje stalne sumnje, proveravanja i uveravanja. Ukoliko ste skloni da zamišljate najgori mogući scenario a onda trošite energiju i vreme uveravajući se kako se to neće dogoditi ili možda analizirate iznova sve događaje koji su se već zbili, mučeći se da li ste dobro postupili, tada je je upravo neizvesnost postala vaš neprijatelj. Zaglavili ste se, to je zamka potrebe za garancijom. Ukoliko često čujete zabrinuti unutrašnji glas „što ako…“ ili „ da, ali…“ vaš traži stalno smirenje, garancije u sigurnost, pažnju, utehu, a zabrinutost raste.

Budimo mudri, svesni da ove sumnje izaziva upravo naš um jer misao nije uvek signal opasnosti.

Pokušajmo da zajedno da savladamo kompulsivno proveravanje i traženje garancije za sve, život je lep baš zato što je satkan od neizvesnosti.

Tim Centra Terapika je tu za Vas.

Kad kažete noć, možete se sigurno setiti najčešćih epiteta noći mračna, turobna, strašna, mrkla, gluva, crna…

Ipak setite se da ste bar nekoliko puta pomislili kako je lepa noć, kako biste voleli da traje.

U momentima kad se noću probudimo i ne možemo opet da zaspimo, potrudimo se da ne mislimo na obaveze koje uznemiruju jer računi će se platiti, noću svakako ne rade banke ni pošte, do posla ima još nekoliko sati i nećemo unapred stavljati teret obaveza čak i ako nas realno čeka, razgovor s partnerom, prijateljem, poslodavcem može i treba sačekati jutro jer je neko mudar rekao da je jutro pametnije od večeri. Šta treba da radimo? Osetimo noć kao onu noć kad smo rekli da je lepa. Posegnimo za senzacijama ovog trenutka, osetimo da je toplo ispod pokrivača, da se pod okriljem noći dešavaju i lepe stvari. Trenutak je kad možemo da se prisetimo neke tehnike opuštanja i uz nju polako udjemo u san. Pozitivne i afirmativne misli nam pomažu da noć shvatimo kao vreme iz kojeg se rađa dan, bez noći dan bi bio beskonačan, odmor bi bio usputan, nedefinisan, kratak.

Centar Terapika i vi zajedno u pronalasku rešenja.

Sonja (37) je ušla u stan i sela u fotelju. Zašto joj je teško? Nije li razvod nešto što je želela? Složili su se da je tako najbolje za oboje. Zašto joj je teško? Zašto umesto osećaja da je teret pao sa grudi oseća da je teret i dalje tu?

Razvod je trauma za oba partnera. Da bi se par izborio sa ovim, mogu zajedno početi terapiju iako se terapija razvoda češće sprovodi individualno. Osoba koja prolazi kroz razvod često oseća krivicu, strah, depresiju i tugu.

Rad sa psihoterapeutom može pružiti jasan cilj, stvoriti racionalniji pogled na situaciju. Psihoterapija nam pomaže da naučimo više o sebi i da razvod sagledamo kao šansu za lični rast i razvoj, a ne kao lični neuspeh.

Psihoterapija sa parovima olakšava zdrav i konstruktivan razvod. Zajedno se dolazi do toga da razvod ima što manje negativnih posledica. Razvod često podrazumeva konkretne korake u finansijskim sferama kao i u roditeljstvu.

Porodična psihoterapija je važna za decu roditelja koji se razvode. Roditelji su često preplavljeni svojim osećanjima vezanim za razvod i ponekad previde da deca osećaju  zbunjenost, osećaj krivice i napuštenosti. Često su deca „između“ i osećaju se kao da moraju da odaberu jednog roditelja. Ukoliko se roditelji ne ponašaju adekvatno i prostojno jedno prema drugome, ove emocije rastu i do onoga da je ono nepoželjno. Često brinu da su upravo oni krivi za razvod.

Psihoterapija pomaže da se emocije obrade i postave na svoje mesto, da razvod bude sa što manje negativnih posledica po sve članove porodice.

Marija radi u velikoj firmi, očekivala je zasluženo unapređenje, ali to unapređenje je u poslednjem momentu dobio njen kolega. Osećala se poniženo, uvređeno, a onda je to prešlo u bes i bila je kivna na sve.

Negodovanje protiv nepravde ne čini stvari pravednim, a negativan stav prema svemu nas iscrpljuje, uvećava negativne emocije i drži nam fokus na problemima umesto na rešenju.

Istraživanja su pokazala da se centri koji se inače aktiviraju pri nagrađivanju, aktiviraju upravo kad smo svedoci neke pravedne situacije čak i kada se odnosi na nekog drugog. Kad smo svedoci nepravde, ona pokreće našu amigdalu, deo mozga koji kontroliše strah i bes. Ovo znači da svaki put kad doživimo neku nepravdu prelazimo u režim „bori se ili beži“ koji može rezultirati anksioznošću. Dakle, doživljavamo fizičku i fiziološku reakciju na opaženu nepravdu, a to ograničava našu sposobnost racionalnog razmišljanja i aktivnog reagovanja.

Ljudi koji se dobro nose sa nepravdom imaju tri zajedničke stvari:

• razmišljaju pre nego što odreaguju
• prepoznaju razliku između onoga što mogu da kontrolišu i onoga što ne mogu
• zaustavljaju opsesivno razmišljanje o nepravdi

Dakle, zamislite znak STOP u svojoj glavi, svaki put kad se previše zadržite na razmišljanju o nepravdi.

Ukoliko osetite da ste zaglavljeni u ovom negativnom osećanju besa i nepravde, mi smo tu da vam pomognemo. Vaš centar Terapika.

Ukoliko ste roditelj sigurno smatrate da je zdravo i roditeljski da svom detetu dajete podršku. Da li podrška, bez kritičkog osvrta, može biti štetna?

Da li svom detetu šaljete poruke koje govore „nema veze što nisi znao za peticu, učiteljica je trebalo da ti je da“. Da li mislite da u modernom dobru svi odgajamo decu da ne trpe ništa, da moraju biti u svemu najbolji, da moraju imati sve najbolje, da moraju govoriti bar tri strana jezika, svirati klavir, računati napamet sa trocifrenim brojevima, plivati, trenirati karate, skijanje, jahanje i još uz to, imati po profesora za svaki predmet da bi se dostigao imperativ NAJBOLJEG.

Šta znači biti najbolji? Da li ovakav najbolji kojem svaki dan iznova govorimo da je najbolji i da nema veze sta kažu rezultati može izrasti u mladog čoveka koji će ceniti mišljenje nadređenog na poslu, partnera u vezi, pa čak i vaše mišljenje?

Buđenje!

Deca koja su rasla pod „pritiskom“ da su najbolji i da su „za pet“ i kad nisu, izrastaju u ljude koji teško opstaju u partnerskim odnosima, teško napreduju i zadržavaju se na poslu, oko sebe stvaraju neiskrena prijateljstva jer ne podnose prijateljsku kritiku.

Toliko je svega na ovom svetu da je lepo imati izbor i biti dobar u jednom a manje dobar u drugome, u redu je da padnemo i da ustanemo, u redu je da imamo svoj zid za svoju glavu.

Budimo podrška, ali pametno podržavajmo.

Naučimo zajedno šta je zdrava podrška i dozvolite nama da budemo Vaša podrška za danas i sutra.

Vaša Terapika

Procenjuje se, po rezultatima svetskih istraživanja (ASHA) da je čak za neverovatnih 70% u proteklih 10 godina, porastao broj dece sa problemima u govorno jezičkom razvoju. Logopedi, dečji psihijatri te porodični psihoterapeuti za ove probleme krive modernu tehnologiju, smart telefone, tablete te video igrice i tv. Dešava se da deca dnevno više sati provode ispred malih ekrana. Brine i sve manje vremena koji roditelji imaju za svoju decu zbog napornog posla i radnog vremena koji seže od jutra do večeri. U ovakvim slučajevima, kada bebu od nekoliko meseci “čuva” uključen baby tv dolazi do promene u onoj prirodnoj komunikaciji u  kojoj dete, na ono što uradi ili izgovori, ima reakciju roditelja. Ta reakcija dok dete gleda tv izostaje i ono ostaje uskraćeno. Ubrzo se takav obrazac integriše kao normalna komunikacija pa dete ne odgovori na roditeljski zahtev, nalog, osmeh, ljutnju.  Posledica svega jeste kašnjenje kao i problemi u govorno jezičkom razvoju. Neprocenjiva je važnost komunikacije od rođenja, verbalne i neverbalne koju dete usvaja od roditelja, braće i sestara.

Uobičajeno je danas da se od najranijeg detinjstva pa do gotovo predškolskog uzrasta blendiraju namirnice, koje su nekad deca grickala, topila i žvakala u ustima, Na taj način se vežbala oralna muskulatura a danas su u mom radu prisutni mali pacijenti koji imaju snižen tonus mišića oralne muskulature koji može prouzrokovati nepravilan izgovor glasova.

Naravno da se razvojem moderne tehnologije i u terapijski proces uključuju moderne aplikacije, programi i to olakšava logopedski tretman, ali i dalje ljudska komunikacija ostaje najvažnija osnova za normalan razvoj govora i jezika.

Roditelji današnjice su osvestili značaj rane intervencije pa sve češće u praksi imamo situaciju da se javljaju već ukoliko primete da dete kasni u gukanju, brbljanju ili kod pojave prve smislene reči koja se očekuje oko prvog rođendana. Najčešće pitanje roditelja koji dovode decu kod logopeda je da li je tepanje detetu štetno. Tepanje je specifičan način razgovora sa osobama koje su vam mile i, naravno da je tepanje potrebno u situacijama kada se roditelji maze sa svojom decom, ali tepanje ne sme biti preovladavajući način komunikacije jer smo detetu model po kojem usvaja jezik. Najčešći problemi zbog kojih se roditelji javljaju logopedu jesu specifični jezički poremećaji (ekspresivnog ili receptivnog tipa), nepravilan izgovor glasova (dislalija), poremećaji ritma i tempa govora (mucanje), specifične teškoće u čitanju (disleksija), specifične teškoće u pisanju (disgrafija).

Prventiva je vraćanje starim obrascima odgoja dece, slušajmo svoju decu, osmehujmo se, pokažimo da smo tužni, srećni. Učestvujmo aktivno u igri deteta, budimo zainteresovani za dečje igre, pevajmo u kolima umesto da gledaju u telefone. Dok šetamo, obratimo pažnju na prirodu i ljude oko nas. Ukoliko je dete obuhvaćeno i logopedskim tretmanom, pomozite mu da što lakše savlada postavljene ciljeve, budite strpljivi, poštujte dogovorene strategije i savete logopeda.

Za oslonac i podršku tu je tim Centra Terapika.

Lidija (38) već duže vreme oseća napetost kad pomisli na posao. Petkom joj se raspoloženje popravlja ali već u nedelju popodne kreće mučnina, glavobolja. Ovakva vrsta tenzije traje već više od godinu dana. Mejlovi koji dolaze van radnog vremena samo dodatno stvaraju nervozu.

Da li je vreme da nešto promeni?

Kako imati hrabrosti i dati otkaz? Šta nas to vezuje za odredjenu firmu, bilo privatnu ili državnu i zašto idemo na posao iako osećamo mučninu? Nedeljno popodne počinje da bude nervozno jer znamo da ujutru krećemo na posao.

Prvo se zapitajte koju korist imate kad je u pitanju vaš posao? Da li ga trpite zbog visoke zarade, dobrih odnosa za kolegama?

Da li ga trpite samo zato što mislite da ne možete naći neki bolji? Da li ste sebi postavili granicu preko koje ne biste prelazili? Da li zaista želite da živite vikend život?

U odgovorima na ova pitanja leži i rešenje.

Centar Terapika vam  pomaže da se lakše suočite sa odlukama za bolje SAD a time i bolje sutra.

Da se razumemo, psihoterapija nije zavet za ceo život.

Istraživanja su pokazala da čak polovina ljudi oseti poboljšanje nakon 8. seanse, a 75% klijenata nakon šest meseci terapije.

Vi i Vaš psihoterapeut ćete odlučiti kada ste spremni da psihoterapiju završite. Tada ćete zajedno početi proces završavanja psihoterapije.

Jednog jutra ćete shvatiti da više ne idete u krevet i ne budite se sa brigom oko problema zbog kojih ste dolazili na psihoterapiju. Osetiće isto i ljudi u vašem bliskom okruženju.

Kada se psihoterapija završi, možete viđati svog psihoterapeuta povremeno. Ukoliko se nađete u novoj životnoj situaciji, a strategije koje ste naučili i do tada upotrebljavali uspešno, ne uspevaju, uvek možete da se javite psihoterapeutu i da zajedno opet radite na rešenju.

Život je pun izazova i tako ga treba shvatiti.

Gospodina Simića, profesora matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji, starog 50 godina, oca dvoje maloletne dece, oženjenog Sarom, sa kreditom za stan i kola, probudila je jaka glavobolja vođena mučninom. Vrlo brzo je shvatio da ne može da pokreće svoje telo i da gubi sposobnost govora. Izgubio je svest. Jedna noć je promenila sve.

Gospodin Simić je imao moždani udar koji mu je ostavio velike posledice, čak i parezu desne ruke i noge. Najveći problem je bio afazija, razgradjen govor i jezik. Nije mogao da govori jasno. Nije razumeo složene sadržaje tudjeg govora. Takodje je imao teškoće u čitanju i pisanju. Javljali su se i problemi u gutanju.

Kada su ga deca posetila u bolnici, pokušavajući da objasne svoje školske rasporede, nije mogao da se uklopi u razgovor i misli su mu bile nepovezane.

Supruga se brinula za njegovo zdravlje, ali imala je i ostale brige. Kako će da otplaćuje kredit? Da li će moći da odgaja decu i da odgovori na sve zahteve vezane za njegovo zdravlje? Na koga može da se osloni? Suprug joj je uvek bio podrška i savetovao je u trenucima kad joj je bilo teško. Nedostajala joj je i intimnost sa svojim suprugom. Osećala se sebičnom, ali i preplavljenom osećanjima, usamljenom i ljutom jer se ovo desilo. Uhvatila je sebe da svog supruga krivi za sve što ih je zadesilo. Zar nije trebalo da vežba i da pazi na ishranu i na svoje zdravlje? Da li će uspeti da prevaziđu ovo životno iskušenje?

Promene koje su posledica moždanog udara i afazije su nagle, neočekivane i neželjene. Prihvatanje takvih posledica je teško. Takođe predstavlja i izazov za celu porodicu.

Moždani udar se uglavnom desi iznenada i bez najave, ostavlja nas nepripremljene i zbunjene. U tom momentu, porodica i oboleli član su još uvek zbunjeni događajem i nemaju uvid u dalju organizaciju rehabilitacije a nemaju ni jasan uvid u prognoze oporavka.

Rehabilitacija afazije traje minimum 6 meseci i u tom periodu, koji se smatra i fazom spontane restitucije jezičkih i kognitivnih funkcija, oporavak se najviše primećuje, ali taj oporavak zahteva najveće angažovanje porodice.

U tom periodu se podrazumeva podrška ostalih članova obolelom članu, te organizacija rehabilitacije koja u sebi sadrži i elemente naizgled jednostavnih ali izuzetno iscrpljujućih aktivnosti poput dovoženja obolelog člana minimum dva puta nedeljno (kod logopeda, psihijatra, psihologa, na fizikalnu terapiju), preko menjanja vrste komunikacije (od verbalne do augmentativne), do uvođenja posebne vrste režima ishrane i rešavanja administrativnih obaveza poput bolovanja, invalidske penzije i slično. Sve ovo porodični sistem stavlja pred izazov promena koje neke porodice ne umeju da iznesu, te za njih ova kriza dovodi do disfunkcionalnosti u sistemu..

Vrlo često frustracija zbog nemogućnosti verbalne komunikacije dovodi do deprimiranih osećanja i ljutnje. Osobe sa afazijom se umaraju lako i brzo, te ispoljavaju ekstremne emotivne fluktuacije i mogu imati neadekvatne emotivne odgovore u određenim situacijama. Često osećaju krivicu i stid, ali i odgovornost zbog zahteva samog oboljenja i uticaja na ostale članove porodice i svoje zavisnosti od njih.

Članovi porodice takođe mogu osećati snažne emocije poput anksioznosti, ljutnje, zbunjenosti, depresije, očaja. Partnerski odnosi se menjaju i partneri mogu imati osećaj tuge usled gubitka, te se sa razvojem kliničke slike afazije tako javlja i čitav period tugovanja, pa je važno pomoći članovima porodice da prebrode ovaj proces. Akcenat je i na pronalaženju porodičnih snaga kao i na osporavanju onih uverenja karakterističnih za patrijarhalna domaćinstva koja ukazuju da je “gotovo sa čovekom” onog momenta kad se desi ovakvo oboljenje.

Kako će porodica reagovati na ovakvo oboljenje zavisi od starosti članova, porodičnih snaga i strategija pomoći u porodici te od životnog ciklusa u kom se porodica nalazi. Afazija je uglavnom vezana za populaciju izmedju 50 i 80g starosti a s obzirom na aktuelni društveni kontekst, sve prisutnije je ulaženje u brak i stvaranje porodice u kasnijim godinama, dešava se da se osoba, koja sa 55g ima afaziju, nalazi u životnom ciklusu porodice sa malim detetom. U svojoj praksi uglavnom susrećem ljude koji su u penziji i čija su deca osnovala svoje porodice. Tada dolazimo u situaciju da deca obolelog člana imaju značajne obaveze staranja o osetljivim članovima i u svojoj porodici porekla (briga za obolelog roditelja) i u porodici koju su sami zasnovali (deca predškolskog i školskog uzrasta). Takvi zadaci pred kojim se nalazi porodica čine kompleksnijim i sam tok porodične terapije.

Partnerski odnosi

Bračni partner osobe sa afazijom suočen je sa dvostrukim izazovom: s jedne strane potrebno je da bude podrška obolelom partneru, a s druge strane i sam treba podršku da bi se suočio sa stresom koje ovo oboljenje nosi sa sobom. Oni se često osećaju ambivalentno, u potrazi za balansom između zadovoljenja svojih potreba i potreba obolelog partnera, u balasnu između ponašanja koje podstiče zavisnost kod partnera I ponašanja koji podržavaju podsticanje samostalnosti obolelog partnera. Mogu biti umorni i emotivno iscrpljeni usled perzistirajućih simptoma oboljenja. Često dominira i osećanje nemoći dok se od zdravog partnera očekuje da bude emotivno jak. Ukoliko oporavak predugo traje potrebno je i restrukturisati porodične uloge i odgovornosti, što stavlja porodicu pred nove izazove.

Sistemska porodična terapija u rehabilitaciji afazije

U okvirima porodičnog savetovanja i psihoterapije važno je:

• Rad na komunikaciji svih članova porodice. To podrazumeva da im pomažemo da konstruktivno komuniciraju o bolesti i rehabilitaciji, da uvide da razgovor o bolesti nije “tabu”. Na taj način, oni razvijaju empatiju, veštine slušanja i uzimaju u obzir mišljenje ostalih članova porodice. Porodicu upućujemo da treba otvoreno da priča o bolesti i posledicama koje nosi ali naglašavamo i da razgovori o bolesti ne treba da budu dominantni u svakodnevnom životu.
• Porodična podrška podrazumeva da se shvati da svaki član porodice treba drugačiju vrstu podrške, neko želi praktičnu pomoć, neko da ga ostali saslušaju, a neko želi da ga ostali članovi vide kao jakog i kapacitetnog da se suoči s problemom. Potrebno je uočiti kakvu vrstu podrške koji član traži i pružiti je kad je potrebna. Važno je naglasiti članovima da ne mogu čitati misli i znati šta je kome potrebno. Dakle, radimo na dekonstrukciji uverenja o tome šta znači za koga porodina podrška i na koji način može biti pružena..

• Dobro je za porodicu da imaju i informacije o podršci van njihovog kruga, o mreži socijalne podrške. Ponekad je važno samo da imaju svest o tome da im i sistemi iz njihove šire sredine mogu biti na raspolaganju.
• Pomoć porodici da integriše zahteve obolelog člana u dnevnu rutinu. Pomažemo porodici da uspostavi koordinaciju i organizaciju različitih potreba svakog člana ponaosob i da ih uskladi sa potrebama obolelog.
• Svaki član porodice uključen u oporavak obolelog člana mora voditi računa o svom fizičkom i mentalnom zdravlju, imati vreme samo za sebe, za vežbanje, šetnju i ostalo što ga čini zadovoljnim. Dakle, ova podrška zahteva i individualne seanse sa članovima, na kojima eksplorišemo i intrapsihičke procese svakog pojedinca, pa ponekad zahteva i individualne seanse sa čanovima. Radimo na dekonstrukciji uverenja kako je stalna usmerenost na potrebe obolelog jedino etičko rešenje.

Cilj porodične terapije u kompletnoj afaziološkoj rehabilitaciji je da iz “kriznog štaba porodice” pomerimo funkcionisanje u novu “normalu” u kojoj zadaci vezani za obolelog člana integrisani u svakodnevnu rutinu. Činjenica koje članovi porodice afazičnog člana moraju biti svesni jeste da ovakva porodica ne može biti ono što je bila pre oboljenja, ali može postaviti nove okvire funkcionisanja.

Kada naš tim preporučuje porodičnu psihoterapiju?

• kada članovi porodice imaju različite strategije suočavanja sa stresom i ne  mogu naći zajednički jezik;
•  kada se jedan ili više članova porodice povlači u sebe;
•  kada jedan ili više članova ispoljava anksioznost, bes, ljutnju, depresiju;
•  kad je porodica zaglavljena u kriznoj fazi.

Ukoliko u porodici članove čine deca, potrebno je na primeren način uključiti ih u porodične promene i davati im informacije i uključivati ih u zadatake, kako se ne bi osetili zapostavljenim. Kada su deca u pitanju, uvek gledamo njihov interes u celoj situaciji.

Pročitajte i:
EMOTIVNE PROMENE NAKON MOŽDANOG UDARA