Oznaka: psihoterapija

Život je definitivno satkan od  neizvesnosti. Možemo li partneru garantovati ljubav do kraja života? Možemo li garantovati da nećemo pogrešiti, da nećemo nekog povrediti, da se nećemo razboleti ili da se neće desiti neka katastrofa? Možemo li kroz šumu proći a da ne čujemo šuštanje lišća, da ne vidimo poneku divlju životinju, da se ne uplašimo? A možemo li doživeti sklad sa prirodom, probijanje svetlosti kroz krošnje, videti lane, svežinu vazduha ako ne prođemo nikad kroz nju?

Mnogima od nas je važno da nam neko garantuje sigurnost, to nas može dovesti u stanje stalne sumnje, proveravanja i uveravanja. Ukoliko ste skloni da zamišljate najgori mogući scenario a onda trošite energiju i vreme uveravajući se kako se to neće dogoditi ili možda analizirate iznova sve događaje koji su se već zbili, mučeći se da li ste dobro postupili, tada je je upravo neizvesnost postala vaš neprijatelj. Zaglavili ste se, to je zamka potrebe za garancijom. Ukoliko često čujete zabrinuti unutrašnji glas „što ako…“ ili „ da, ali…“ vaš traži stalno smirenje, garancije u sigurnost, pažnju, utehu, a zabrinutost raste.

Budimo mudri, svesni da ove sumnje izaziva upravo naš um jer misao nije uvek signal opasnosti.

Pokušajmo da zajedno da savladamo kompulsivno proveravanje i traženje garancije za sve, život je lep baš zato što je satkan od neizvesnosti.

Tim Centra Terapika je tu za Vas.

Kad kažete noć, možete se sigurno setiti najčešćih epiteta noći mračna, turobna, strašna, mrkla, gluva, crna…

Ipak setite se da ste bar nekoliko puta pomislili kako je lepa noć, kako biste voleli da traje.

U momentima kad se noću probudimo i ne možemo opet da zaspimo, potrudimo se da ne mislimo na obaveze koje uznemiruju jer računi će se platiti, noću svakako ne rade banke ni pošte, do posla ima još nekoliko sati i nećemo unapred stavljati teret obaveza čak i ako nas realno čeka, razgovor s partnerom, prijateljem, poslodavcem može i treba sačekati jutro jer je neko mudar rekao da je jutro pametnije od večeri. Šta treba da radimo? Osetimo noć kao onu noć kad smo rekli da je lepa. Posegnimo za senzacijama ovog trenutka, osetimo da je toplo ispod pokrivača, da se pod okriljem noći dešavaju i lepe stvari. Trenutak je kad možemo da se prisetimo neke tehnike opuštanja i uz nju polako udjemo u san. Pozitivne i afirmativne misli nam pomažu da noć shvatimo kao vreme iz kojeg se rađa dan, bez noći dan bi bio beskonačan, odmor bi bio usputan, nedefinisan, kratak.

Centar Terapika i vi zajedno u pronalasku rešenja.

Kao roditelji moramo pomoći deci u toku razvoda kako bismo im smanjili njihove strahove koje im je razvod doneo.

• Poštujmo dečja osećanja i ohrabrimo ih da pričaju o svojim strahovima. Možda nećete imati odgovore na sva pitanja ali ponekad i samo to što ste spremni da ih saslušate je dovoljno.
• Ne zaboravite da i vaše dete ovim razvodom nešto gubi. Gube vreme sa jednim roditeljem dok je kod drugog i takođe druženja sa najboljim prijateljem, ljubimcem.
• Pokazujte detetu svakodnevnu svoju ljubav. Objasnite da nije detetova krivica razvod niti da je moglo učiniti nešto da do njega ne dođe.
• Održite rutinu odlaska u krevet, buđenja, domaćih zadataka. Suština rutine jeste da se dete oseti sigurno.
• Rituali takođe utiču na sigurnost deteta, sačuvajte rituale poput onih da je petak veče namenjen za gledanje filmova, tako ćete održati osećaj bliskosti i sigurnosti.

Većina dece se prilagodi novom funkcionisanju sa razdvojenim roditeljima, ali ukoliko se desi da teskoba traje psihoterapija jeste rešenje. Cilj psihoterapije jeste da dete razume i nauči da na koji način misli uzrokuju naše reakcije i osećanja a kad to shvati može naučiti i kako pozitivno da utiče na svoje emocije.

Kako jesen utiče na vaša osećanja?

Da li osećate da ste lošije raspoloženi, umorni, letargični, da nemate interesovanje za svakodnevne aktivnosti?

Kad nema mnogo sunca, opada nivo serotonina. On utiče na raspoloženje, apetit i način spavanja.

Istraživanja su pokazala da postoji veliki broj ljudi koji pate kad se jesen pojavi u svim svojim prelepim bojama. Često se to osećanje ponavlja iz godine u godinu.

Šta da uradite?

Idite na pijacu. Pijaca će pomoći da se osećate bolje. Ta raznolikost i najdivniji plodovi koje je donela jesen pomaže da osvestimo koliko je jesen lepa i bogata.

Započnite nešto novo, šta god poželite. Uzbuđenje oko novih aktivnosti doprineće da serotonin opet podignemo na viši nivo.

Fokusirajte se na udobnost i toplinu doma, na bliskost sa dragim ljudima. Često jesen nepravedno osuđujemo da nam je odnela sunce, more, da nam je ogolila grane…ali jesen je mnogo više. Kuvano vino, topao pokrivač, dobra knjiga, razgovor.

Jesen nam ukazuje da naizgled loša promena može da donese mnogo dobrih stvari.

Uživajmo zajedno u ovoj kasnoj jeseni i poželimo nešto lepo.

Strah od vožnje može biti prouzrokovan lošim iskustvom koje osim saobraćajne nesreće, može biti i oluja u toku vožnje, gledanje saobraćajne nesreće (u kojoj nismo neposredno učestvovali) ili smo se izgubili u vožnji. Postoje ljudi koji voze samo poznate destinacije i na kojima se osećaju sigurno u toku vožnje, ali bilo koje izlaženje iz sigurne zone njima prouzrokuje fobiju. Strah nije samo u tome da nešto loše u toku vožnje može da se desi već ide dalje „Što ako mi se nešto desi na nepoznatom mestu?“ „Što ako ne budem mogao nikoga da pozovem?“… Šta ako ostanem bez goriva baš tamo negde?“.. Može postojati i strah od noćne vožnje.

Ljudi se plaše i gužve u saobraćaju. Onaj ko je iskusio panični napad, jasno mu je o čemu pričamo.

Prvi korak je da identifikujemo tačan strah i razloge zbog kojih je važno da se suočimo sa strahom. Ukoliko imate i fizičke manifestacije straha, u toku psihoterapije ćete naučiti kako da simptome svedete na minimum.

Strah od vožnje ima uticaja na sve životne sfere i upravo zbog toga je važno suočavanje s njim.

Stručnjaci u Centru Terapika su tu za vas.

Puberphonia ili Mutatio falsa – Nemanja (29) je shvatio da njegov glas nije ono što bi se očekivalo da bude, dubok i muški. Već pre nekoliko godina je shvatio da bi želeo da promeni glas i ono što je najvažnije, povremeno bi se javljao neki dubok i strani glas koji ga je opominjao da je vreme za promenu.

Ukoliko dečački glas perzistira i dalje nakon puberteta, a ne postoji organski uzrok za to, u tom slučaju dijagnoza može biti Mutatio Falsa ili Puberphonia. Po istraživanjima, učestalost je 1 na 900.000 (Bannerjee, 1995).

U detinjstvu larinks stoji na višem nivou nego u odraslom dobu. Fiziološki se larinks spušta jako brzo u toku puberteta, a to znači da glasnice bivaju duže a glas dublji. Dešava se da dečak nastavlja i dalje da govori višim glasom ili samo povremeno „probija“ niži, dublji glas. Anatomski, larinks je veći i nestabilan a mozak je naviknut na viši glas pa je potrebno vreme da se harmonizuju ove dve stvari.

Uzrok puberofonije uglavnom je definisan kao psihogeni, najčešće kao  emotivni stres ili prezaštićenost majke. Važno je da se isključe svi organski uzroci da bismo mogli da pričamo o  puberfoniji.

Nemanja je potražio pomoć logopeda ali zajedničkom odlukom, osim logopedskog rada bio je uključen i u psihoterapijski rad. Napravljene su strategije kako i na koji način uvoditi taj „strani“ glas koji je povremeno probijao njegov dečački glas. Svestan da bi nagla promena donela više štete nego koristi, bilo nam je važno napraviti strategiju i stabilizovati adekvatan glas ali i širiti teren na kojem će ga koristiti. Nemanja je imao strahove jer je razmišljao kako će se ljudi koje poznaje ophoditi prema njemu kad čuju promenu.

Uz adekvatnu podršku i zajedničkim snagama, Nemanja je uspešno i za kratko vreme stabilizovao glas, ulazio u komunikaciju kako sa nepoznatim tako i sa poznatim osobama. Nakon dva meseca terapije, više nije razmišljao o ranijem glasu i više ga čak nije mogao ni voljno izazvati. Sigurnost i samopouzdanje su bile dve reči koje smo najčešće pominjali na našoj poslednjoj seansi.

Ukoliko imate problem ili pitanja vezana za Puberfoniju (Mutatio falsa) stojimo na raspolaganju sa podrškom i terapijom.

Vaš oslonac, vaš Centar Terapika.

EMDR je revolucionarna psihoterapeutska terapija koju je razvila dr Francine Shapiro, koja omogućava da pristupimo i procesiramo traumatska sećanja i neprijatna iskustva.

EMDR deluje na uzrok naše emotivne boli, a ne na simptome.

Naučne studije dokazuju smanjenje simptoma anksioznosti kao i brže postizanje rezultata.

Emdr vam može pomoći i ako ste isprobali druge tretmane, ako radite sa drugim terapeutom ali ne vidite dovoljno brzo rezultate, nikad niste tražili pomoć za svoju anksioznost, ako mislite da možete sami rešiti problem ili se nadate da će sam od sebe nestati, ako se borite sa više problema kao što su anksioznost i depresija.

Lidija (38) već duže vreme oseća napetost kad pomisli na posao. Petkom joj se raspoloženje popravlja ali već u nedelju popodne kreće mučnina, glavobolja. Ovakva vrsta tenzije traje već više od godinu dana. Mejlovi koji dolaze van radnog vremena samo dodatno stvaraju nervozu.

Da li je vreme da nešto promeni?

Kako imati hrabrosti i dati otkaz? Šta nas to vezuje za odredjenu firmu, bilo privatnu ili državnu i zašto idemo na posao iako osećamo mučninu? Nedeljno popodne počinje da bude nervozno jer znamo da ujutru krećemo na posao.

Prvo se zapitajte koju korist imate kad je u pitanju vaš posao? Da li ga trpite zbog visoke zarade, dobrih odnosa za kolegama?

Da li ga trpite samo zato što mislite da ne možete naći neki bolji? Da li ste sebi postavili granicu preko koje ne biste prelazili? Da li zaista želite da živite vikend život?

U odgovorima na ova pitanja leži i rešenje.

Centar Terapika vam  pomaže da se lakše suočite sa odlukama za bolje SAD a time i bolje sutra.

Da se razumemo, psihoterapija nije zavet za ceo život.

Istraživanja su pokazala da čak polovina ljudi oseti poboljšanje nakon 8. seanse, a 75% klijenata nakon šest meseci terapije.

Vi i Vaš psihoterapeut ćete odlučiti kada ste spremni da psihoterapiju završite. Tada ćete zajedno početi proces završavanja psihoterapije.

Jednog jutra ćete shvatiti da više ne idete u krevet i ne budite se sa brigom oko problema zbog kojih ste dolazili na psihoterapiju. Osetiće isto i ljudi u vašem bliskom okruženju.

Kada se psihoterapija završi, možete viđati svog psihoterapeuta povremeno. Ukoliko se nađete u novoj životnoj situaciji, a strategije koje ste naučili i do tada upotrebljavali uspešno, ne uspevaju, uvek možete da se javite psihoterapeutu i da zajedno opet radite na rešenju.

Život je pun izazova i tako ga treba shvatiti.

Gospodina Simića, profesora matematike u jednoj beogradskoj gimnaziji, starog 50 godina, oca dvoje maloletne dece, oženjenog Sarom, sa kreditom za stan i kola, probudila je jaka glavobolja vođena mučninom. Vrlo brzo je shvatio da ne može da pokreće svoje telo i da gubi sposobnost govora. Izgubio je svest. Jedna noć je promenila sve.

Gospodin Simić je imao moždani udar koji mu je ostavio velike posledice, čak i parezu desne ruke i noge. Najveći problem je bio afazija, razgradjen govor i jezik. Nije mogao da govori jasno. Nije razumeo složene sadržaje tudjeg govora. Takodje je imao teškoće u čitanju i pisanju. Javljali su se i problemi u gutanju.

Kada su ga deca posetila u bolnici, pokušavajući da objasne svoje školske rasporede, nije mogao da se uklopi u razgovor i misli su mu bile nepovezane.

Supruga se brinula za njegovo zdravlje, ali imala je i ostale brige. Kako će da otplaćuje kredit? Da li će moći da odgaja decu i da odgovori na sve zahteve vezane za njegovo zdravlje? Na koga može da se osloni? Suprug joj je uvek bio podrška i savetovao je u trenucima kad joj je bilo teško. Nedostajala joj je i intimnost sa svojim suprugom. Osećala se sebičnom, ali i preplavljenom osećanjima, usamljenom i ljutom jer se ovo desilo. Uhvatila je sebe da svog supruga krivi za sve što ih je zadesilo. Zar nije trebalo da vežba i da pazi na ishranu i na svoje zdravlje? Da li će uspeti da prevaziđu ovo životno iskušenje?

Promene koje su posledica moždanog udara i afazije su nagle, neočekivane i neželjene. Prihvatanje takvih posledica je teško. Takođe predstavlja i izazov za celu porodicu.

Moždani udar se uglavnom desi iznenada i bez najave, ostavlja nas nepripremljene i zbunjene. U tom momentu, porodica i oboleli član su još uvek zbunjeni događajem i nemaju uvid u dalju organizaciju rehabilitacije a nemaju ni jasan uvid u prognoze oporavka.

Rehabilitacija afazije traje minimum 6 meseci i u tom periodu, koji se smatra i fazom spontane restitucije jezičkih i kognitivnih funkcija, oporavak se najviše primećuje, ali taj oporavak zahteva najveće angažovanje porodice.

U tom periodu se podrazumeva podrška ostalih članova obolelom članu, te organizacija rehabilitacije koja u sebi sadrži i elemente naizgled jednostavnih ali izuzetno iscrpljujućih aktivnosti poput dovoženja obolelog člana minimum dva puta nedeljno (kod logopeda, psihijatra, psihologa, na fizikalnu terapiju), preko menjanja vrste komunikacije (od verbalne do augmentativne), do uvođenja posebne vrste režima ishrane i rešavanja administrativnih obaveza poput bolovanja, invalidske penzije i slično. Sve ovo porodični sistem stavlja pred izazov promena koje neke porodice ne umeju da iznesu, te za njih ova kriza dovodi do disfunkcionalnosti u sistemu..

Vrlo često frustracija zbog nemogućnosti verbalne komunikacije dovodi do deprimiranih osećanja i ljutnje. Osobe sa afazijom se umaraju lako i brzo, te ispoljavaju ekstremne emotivne fluktuacije i mogu imati neadekvatne emotivne odgovore u određenim situacijama. Često osećaju krivicu i stid, ali i odgovornost zbog zahteva samog oboljenja i uticaja na ostale članove porodice i svoje zavisnosti od njih.

Članovi porodice takođe mogu osećati snažne emocije poput anksioznosti, ljutnje, zbunjenosti, depresije, očaja. Partnerski odnosi se menjaju i partneri mogu imati osećaj tuge usled gubitka, te se sa razvojem kliničke slike afazije tako javlja i čitav period tugovanja, pa je važno pomoći članovima porodice da prebrode ovaj proces. Akcenat je i na pronalaženju porodičnih snaga kao i na osporavanju onih uverenja karakterističnih za patrijarhalna domaćinstva koja ukazuju da je “gotovo sa čovekom” onog momenta kad se desi ovakvo oboljenje.

Kako će porodica reagovati na ovakvo oboljenje zavisi od starosti članova, porodičnih snaga i strategija pomoći u porodici te od životnog ciklusa u kom se porodica nalazi. Afazija je uglavnom vezana za populaciju izmedju 50 i 80g starosti a s obzirom na aktuelni društveni kontekst, sve prisutnije je ulaženje u brak i stvaranje porodice u kasnijim godinama, dešava se da se osoba, koja sa 55g ima afaziju, nalazi u životnom ciklusu porodice sa malim detetom. U svojoj praksi uglavnom susrećem ljude koji su u penziji i čija su deca osnovala svoje porodice. Tada dolazimo u situaciju da deca obolelog člana imaju značajne obaveze staranja o osetljivim članovima i u svojoj porodici porekla (briga za obolelog roditelja) i u porodici koju su sami zasnovali (deca predškolskog i školskog uzrasta). Takvi zadaci pred kojim se nalazi porodica čine kompleksnijim i sam tok porodične terapije.

Partnerski odnosi

Bračni partner osobe sa afazijom suočen je sa dvostrukim izazovom: s jedne strane potrebno je da bude podrška obolelom partneru, a s druge strane i sam treba podršku da bi se suočio sa stresom koje ovo oboljenje nosi sa sobom. Oni se često osećaju ambivalentno, u potrazi za balansom između zadovoljenja svojih potreba i potreba obolelog partnera, u balasnu između ponašanja koje podstiče zavisnost kod partnera I ponašanja koji podržavaju podsticanje samostalnosti obolelog partnera. Mogu biti umorni i emotivno iscrpljeni usled perzistirajućih simptoma oboljenja. Često dominira i osećanje nemoći dok se od zdravog partnera očekuje da bude emotivno jak. Ukoliko oporavak predugo traje potrebno je i restrukturisati porodične uloge i odgovornosti, što stavlja porodicu pred nove izazove.

Sistemska porodična terapija u rehabilitaciji afazije

U okvirima porodičnog savetovanja i psihoterapije važno je:

• Rad na komunikaciji svih članova porodice. To podrazumeva da im pomažemo da konstruktivno komuniciraju o bolesti i rehabilitaciji, da uvide da razgovor o bolesti nije “tabu”. Na taj način, oni razvijaju empatiju, veštine slušanja i uzimaju u obzir mišljenje ostalih članova porodice. Porodicu upućujemo da treba otvoreno da priča o bolesti i posledicama koje nosi ali naglašavamo i da razgovori o bolesti ne treba da budu dominantni u svakodnevnom životu.
• Porodična podrška podrazumeva da se shvati da svaki član porodice treba drugačiju vrstu podrške, neko želi praktičnu pomoć, neko da ga ostali saslušaju, a neko želi da ga ostali članovi vide kao jakog i kapacitetnog da se suoči s problemom. Potrebno je uočiti kakvu vrstu podrške koji član traži i pružiti je kad je potrebna. Važno je naglasiti članovima da ne mogu čitati misli i znati šta je kome potrebno. Dakle, radimo na dekonstrukciji uverenja o tome šta znači za koga porodina podrška i na koji način može biti pružena..

• Dobro je za porodicu da imaju i informacije o podršci van njihovog kruga, o mreži socijalne podrške. Ponekad je važno samo da imaju svest o tome da im i sistemi iz njihove šire sredine mogu biti na raspolaganju.
• Pomoć porodici da integriše zahteve obolelog člana u dnevnu rutinu. Pomažemo porodici da uspostavi koordinaciju i organizaciju različitih potreba svakog člana ponaosob i da ih uskladi sa potrebama obolelog.
• Svaki član porodice uključen u oporavak obolelog člana mora voditi računa o svom fizičkom i mentalnom zdravlju, imati vreme samo za sebe, za vežbanje, šetnju i ostalo što ga čini zadovoljnim. Dakle, ova podrška zahteva i individualne seanse sa članovima, na kojima eksplorišemo i intrapsihičke procese svakog pojedinca, pa ponekad zahteva i individualne seanse sa čanovima. Radimo na dekonstrukciji uverenja kako je stalna usmerenost na potrebe obolelog jedino etičko rešenje.

Cilj porodične terapije u kompletnoj afaziološkoj rehabilitaciji je da iz “kriznog štaba porodice” pomerimo funkcionisanje u novu “normalu” u kojoj zadaci vezani za obolelog člana integrisani u svakodnevnu rutinu. Činjenica koje članovi porodice afazičnog člana moraju biti svesni jeste da ovakva porodica ne može biti ono što je bila pre oboljenja, ali može postaviti nove okvire funkcionisanja.

Kada naš tim preporučuje porodičnu psihoterapiju?

• kada članovi porodice imaju različite strategije suočavanja sa stresom i ne  mogu naći zajednički jezik;
•  kada se jedan ili više članova porodice povlači u sebe;
•  kada jedan ili više članova ispoljava anksioznost, bes, ljutnju, depresiju;
•  kad je porodica zaglavljena u kriznoj fazi.

Ukoliko u porodici članove čine deca, potrebno je na primeren način uključiti ih u porodične promene i davati im informacije i uključivati ih u zadatake, kako se ne bi osetili zapostavljenim. Kada su deca u pitanju, uvek gledamo njihov interes u celoj situaciji.

Pročitajte i:
EMOTIVNE PROMENE NAKON MOŽDANOG UDARA